Osiromašene, tučene, uplašene – žene iz marginalizovanih grupa tokom pandemije

„Ja sam bila na poslu, išla sam na kante, sakupljam sekundarne sirovine. Kada sam došla kući oni su mi isključili struju zbog 6000 duga. Ja sam bez struje bila kao u zatvoru, sedela sama u mraku. Kako da platim kada ne idem nigde da zaradim, vanredno je stanje? Kako da zaradim išla sam samo na kante. 22 dana sam bila sama pod svećama tokom vanrednog stanja i bilo me je strah. Što se tiče institucija oni su mi se smejali – Nas to ne interesuje – u Eletrovojvodini su mi to rekli.”  ispričala je svoje muke tokom pandemije četrdesettrogodišnja Novobečejka.

Ona je jedna od 537 učesnica istraživanja „Uticaj Covid-19 pandemije na socioekonomski položaj žena iz marginalizovanih grupa u AP Vojvodini“,  koje je sprovodila  Multietnička feministička mreža pod liderstvom Romkinja u Vojvodini, u periodu juni-avgust 2020. Po njihovim podacima tokom vanrednog stanja čak 421 žena nije radila što je 78,6%.

U prvom i jedinom istraživanju urađenom na ovu temu odgovoreno je na pitanja: Kako su se tokom pandemije i vanrednog stanja snašle žene iz marginalizovanih grupa u nedostatku novca za sredstva za higijenu, zaštitu, hranu ili lekove? Da li su mogle da daju podršku deci u školovanju u neadekvatnim uslovima i sa tehničkom neopremljenošću domaćinstava? Kako su preživljavale u tom periodu  nemogućnosti ostvarivanja prihoda od rada u neformalnoj ekonomiji? Ispitanice su iz Novog Bečeja (125 žena), Bečej (76 žena), Zrenjanin (ukupno 84 žene, 6 iz Zrenjanina), sa selima Taraš (66 žena), Elemir (7 žena), Melenci (3 žene) i Kumane (2 žene), Pančevo (ukupno 73: 27 iz Pančeva, Jabuka 31 žena i Kačarevo 15 žena), Novi Sad (84 žene) i Kovačica (95 žena).

U Udruženju Roma Novi Bečej 25. februara na okruglom stolu putem e – platforme, tokom razgovora i  predstavljanja istraživanja moglo se čuti da je informisanje o merama koje se primenjuju na lokalnom nivou bilo neujednačeno, posebno u manjim jedinicama lokalne samouprave i selima. Upućivanje na informisanje na sajtovima za mnoge građanke i građane, posebno za žene iz marginalizovanih grupa nije bilo dovoljno jer im internet nije dostupan, nemaju računar ili ne umeju da ga koriste.

Virtuelni okrugli sto su otvorile Danica Jovanović, predsednica Multietničke feminističke mreža i Aleksandra Šanjević -koordinator programa iz Fondacije za otvoreno društvo. U radu Okruglog stola učestvovala je i Svetlana Selaković Pomoćnica pokrajinskog sekretara za demografiju i ravnopravnost polova, koje je od nedavno odgovorna i za unapređenje položaja Roma i drugi zainteresovani aktivisti i analitičari.

Tokom diskusije rečeno je da je nedostajao informativni i edukativni materijal na lokalnim jezicima i prilagodjen lokalnom kontekstu o osnovnim higijenskim praksama, predostrožnosti od infekcije i kako i gde da traže negu na osnovu svojih pitanja i zabrinutosti. Istraživanje je takođe pokazalo da je većina žena iz marginalizovanih grupa imala problem u korišćenju ekonomskih mera jer se uglavnom oslanjaju na sticanje prihoda u okviru neformalnih ekonomija: nemaju lične karte i druga lična dokumenta, nemaju račune u bankama, nemaju status zaposlenih lica, rade ne prijavljene, rade na selu kao pomažući članovi domaćinstva bez beneficija i slično.

Da su pandemija i opšta epidemiološka situacija uticale mnogo na njihovu finansijsku situaciju odgovorilo je 218 žena sto je 40,6%, 171 (31,9%) žena je reklo da nije imalo uticaja, dok je 144 žene (26,8%) reklo da je uticala malo.

Ćetrdesetčetovorogodišnja ispitanica iz Novog Miloševa kaže da do su svi kupovali zalihe ona nije imala ni hleb da kupi: „ Nisam marila da li ću se zaraziti, jer ja ipak imam malo dete kojeg treba nahraniti. Pokušavala sam na sve strane da nađem bilo kakav posao, ali nisam uspela. Pokušala sam i da privatno u kućama čistim i sklanjam kako bi bilo šta dobila ili zaradila, ali niko nije smeo da me pusti u kuću, jer je tada nastala opšta panika da se ljudi ne zaraze. Nigde nas nisu puštali bez maske, a ja nisam imala hleb da kupim, a ne masku koja je tad koštala 120 din. “

Istraživanje je pokazalo i apsurd da je formalno došlo do smanjenja nasilja u porodici prema podacima institucija, a stvarno je nasilje bilo u porastu, ali se smanjila mogućnost njegovog prijavljivanja. Žene koje su i ranije bile izložene nasilju u porodici bile su u još većem riziku, jer su bile primorane da mnogo više vremena provode sa nasilnicima, kojima je zabrana kretanja pružila još veće mogućnosti za ispoljavanje nasilja i demonstraciju moći. Mere tokom vanrednog stanja ograničile su mogućnost ženama da prijave nasilje, zatraže pomoć, napuste dom i primene druge strategije samozaštite kojima se uobičajeno služe u akutnim situacijama nasilja, što pojačava njihov osećaj bespomoćnosti.

„Posle 17h kada je i počinjao policijski čas ostajala sam sama sa sinom koji ima 36 godina, u trošnoj kući u kojoj živimo već 35 godina, bez televizora i tada počinje pravi pakao.Teška ekonomska situacija, loši uslovi, policijski čas i cela situacija sa kovidom, dovela je u početku do sitnih svadja, sin je bio sve nervozniji, iz dana u dan. On nije zaposlen, živeli smo od novca koji ja obezbedim, ali to nije dovoljno za ceo mesec. On nije mogao da ide privatno da radi zbog policijskog časa, svađe su postale sve gore. Dva puta me je udario pesnicom,  prijavila sam ga zbog toga. Zbog svog invaliditeta nisam stizala da odem u prodavnicu na vreme, šta kupim ujutro to je sve, ukoliko mi nešto zatreba, posle je kasno”, kaže pedesetdvogodišnja Novobečejka

Udruženje Roma Novi Bečej, SOS telefon na jezicima nacionalnih manjina zabeležio je porast prijava nasilja u aprilu za 20%, maju 20% i u junu za 15% u odnosu na isti period prošle godine. Tome je doprinelo i dobijanje podrške za pružanje usluga dostupnih 24/7, putem 4 nova mobilna broja kako bi se manjinskim ženama u Vojvodini omogućio pristup uslugama i preko aplikacija Viber, Messinger, Instagram. Pokretanje ove podrške je omogućilo sagledavanje povećanih potreba žena za podrškom u periodu pandemije, koje je izazvano osećanjem panike, aneksioznosti, straha od bolesti, izolacije, straha od uspostavljenih mera.

Mere tokom vanrednog stanja ograničile su mogućnost ženama da prijave nasilje, zatraže pomoć, pobegnu iz doma i primene druge strategije samozaštite kojima se uobičajeno služe u akutnim situacijama nasilja, što pojačava njihov osećaj bespomoćnosti.

Tome je u velikoj meri doprineo i strah žena da će biti kažnjene ako izlaskom iz doma prekrše zabranu kretanja. U posebno teškoj situaciju u pogledu mogućnosti prijavljivanja nasilja nalazile su se, a nalaze se i danas žene iz marginalizovanih i višestruko diskriminisanih grupa (žene sa invaliditetom, starije žene, žene na selu, Romkinje, samohrane majke, žene 65+)

ANTRFILE

 A kako su prošli gastarbajteri?

Među ženama iz ruralnih sredina i manjinskim ženama zabeležen je i nešto veći stepen povratnika izinostranstva (članovi porodice koji su bili na privremenom ili stalnom radu u inostranstvu) koji su usled eskalacije Covid 19 napuštali Italiju, Austriju ili Nemačku, pre zatvaranja granica početkom marta, ali i nešto kasnije usled gubitaka ili smanjenja obima poslovanja u EU.

Suočavanje sapogoršanjem materijalne situacije, povratak u siromaštvo iz kojeg su pobegli dovodilo je do porastaporodičnih tenzija koje su često eskalirale i do fizičkog nasilja, a ne samo ekonomskog i verbalnog.

Sitgmatizacija osoba koje su u jeku epidemije iz Italije dolazile kućama bila je veoma izražena u lokalnim zajednicama, tako da je identifikovano i grupno nasilje usled straha i dezinformacija koje su se početkom pandemije širile.